U mar­tu ove go­di­ne be­o­grad­ska ško­la gu­sa­la „San­dić“ obi­lje­ži­la je pet go­di­na po­sto­ja­nja i ra­da. Po­ha­đa je 112 uče­ni­ka raz­li­či­tog uz­ra­sta i sta­ro­sne do­bi, od osno­va­ca i sred­njo­ško­la­ca, pre­ko stu­de­na­ta – do pen­zi­o­ne­ra. Ve­ći­ni po­la­zni­ka ove obra­zov­ne usta­no­ve cilj je da sa­vla­da­ju osno­ve gu­sla­nja. Ipak, dva­de­se­tak mla­dih uče­ni­ka se iz­dva­ja po ta­len­tu i upor­no­sti, pa im pre­da­va­či pred­vi­đa­ju bli­sta­vu gu­slar­sku bu­duć­nost. A, ka­ko je uop­šte do­šao na ide­ju da osnu­je ško­lu gu­sa­la u glav­nom gra­du Sr­bi­je, u raz­go­vo­ru za „Dan“ svje­do­či Vu­ko­ji­ca San­dić, po­zna­ti zdra­vi­čar, be­sjed­nik, gu­slar, ali i pje­snik.
– Sve se de­si­lo spon­ta­no, ka­ko to obič­no i bi­va u ži­vo­tu. Na­šao sam se na gu­slar­skom fe­sti­va­lu u Kra­gu­jev­cu me­đu se­dam­de­se­tak gu­sla­ra. Iz­ra­ču­nao sam da nam je pro­sjek 45 go­di­na sta­ro­sti, što je kod me­ne pro­iz­ve­lo ne­sva­ki­da­šnju ne­la­go­du. Ne­ka­ko sam po­mi­slio da kraj srp­skim gu­sla­ma ni­je da­le­ko ako se ne­što iz ko­ri­je­na ne pro­mi­je­ni. Ci­je­lu noć sam, bo­ra­ve­ći u Kra­gu­jev­cu, o to­me raz­mi­šljao. Uju­tro, za do­ruč­kom, me­đu vi­še od pe­de­set gu­sla­ra na­glas sa­op­štim da sam ri­je­šio da otvo­rim ško­lu gu­sa­la u Be­o­gra­du, sa na­mje­rom da uči­nim do­pri­nos raz­vo­ju i una­pre­đe­nju gu­slar­stva. Pje­snik Bo­ži­dar Glo­go­vac, ko­ji je ta­ko­đe bio me­đu gu­sla­ri­ma, pi­tao me je pred svi­ma – da li mi je na­mje­ra da se obo­ga­tim od to­ga i ho­ću li na­pla­ći­va­ti ča­so­ve. Od­go­vo­rio sam da, na­rav­no, ne­mam am­bi­ci­ju da za­ra­dim bi­lo šta od to­ga, a da ću po ča­su na­pla­ći­va­ti 400 di­na­ra da bi se ško­la mo­gla odr­ža­ti. Do­dao sam da uko­li­ko ne­ko ko ima že­lju da bu­de po­la­znik ško­le ne bu­de u pri­li­ci da pla­ti uop­šte i ne mo­ra, te da ću čak ja pla­ća­ti ako tre­ba ne­ko­me da bi po­čeo da uči da gu­sla, što je na­i­šlo na op­šte odo­bra­va­nje i če­sti­ta­nje – pri­ča nam San­dić. Upra­vo je Glo­go­vac, do­da­je naš sa­go­vor­nik, je­dan od onih ko­ji naj­vi­še po­ma­žu njen rad ot­ka­ko je ško­la po­če­la sa ra­dom 2010. go­di­ne do da­nas.
– Bo­ži­dar nam da­je ve­li­ku mo­ral­nu, du­hov­nu i ma­te­ri­jal­nu po­dr­šku, za­jed­no sa još jed­nim bro­jem do­bro­či­ni­te­lja ko­ji su pre­po­zna­li po­tre­bu da po­mog­nu na­šu mi­si­ju. Že­lim da na­gla­sim da sam sa­mo dva mje­se­ca od osni­va­nja ško­le spo­znao da ni­kad u ži­vo­tu ni­sam bio na is­prav­ni­jem pu­tu – na­vo­di San­dić. Ško­la ko­jom ru­ko­vo­di smje­šte­na je u nje­go­vom pri­vat­nom pro­sto­ru u be­o­grad­skom na­se­lju Be­le vo­de, a in­ten­ziv­nu sa­rad­nju, ve­li, ostva­ru­je sa gu­slar­skim ško­la­ma „Vi­la Na­is“ iz Ni­ša i onom pri Mu­zič­koj ško­li „Ste­van Mo­kra­njac“ u Kra­lje­vu. Uče­stvo­va­li su nje­go­vi đa­ci na se­dam ve­li­kih gu­slar­skih kon­ce­ra­ta u Be­o­gra­du, ali i u dru­gim gra­do­vi­ma, i uvi­jek se za nji­ho­ve na­stu­pe tra­ži­la kar­ta vi­še. Naj­ve­ći broj gu­slar­skih pri­red­bi iz­vo­di­li su u hu­ma­ni­tar­ne svr­he, od Su­bo­ti­ce do su­to­mor­skog na­se­lja Za­gra­đe, gdje uče­stvu­ju na svet­ko­vi­ni „Da­ni Za­gra­đa“. Pri­je će se, po­ru­ču­je Vu­ko­ji­ca, uga­si­ti sun­ce, ne­go ško­la gu­sa­la u Be­o­gra­du.
Vu­ko­ji­cu či­ni sreć­nim to što Sa­vez gu­sla­ra Sr­bi­je i Sa­vez srp­skih gu­sla­ra uvo­de pra­vi­lo da sva gu­slar­ska dru­štva ko­ja či­ne član­stvo ove dvi­je aso­ci­ja­ci­je mo­ra­ju ima­ti i svo­je ško­le gu­sa­la. To je, ka­že, sna­žna pot­po­ra za sve ko­ji te­že oču­va­nju i afir­ma­ci­ji tra­di­ci­je gu­slar­stva u svim srp­skim ze­mlja­ma.
– Ili su shva­ti­li da gu­sle je­di­no na taj na­čin mo­gu op­sta­ti, ili, da se ma­lo na­ša­lim, že­le da se nad­me­ću sa Ško­lom gu­sa­la „San­dić“. Ka­ko god, na­ma je dra­go da smo za­ma­jac pro­jek­tu po­di­za­nju svi­je­sti o zna­ča­ju gu­sa­la za naš na­rod i na­šu isto­ri­ju – is­ti­če San­dić, u či­joj ško­li se ne iz­u­ča­va sa­mo pu­ka teh­ni­ka upo­tre­be gu­da­la i stru­na, već i te­o­ri­ja, na­ci­o­nal­na isto­ri­ja, vje­ro­na­u­ka, et­no i iz­vor­no pje­va­nje, zdra­vi­če­nje, be­sjed­ni­štvo...
Vu­ko­ji­či­ne ćer­ke Mi­le­na (22), Stoj­ka (20) i Ma­ri­ja (15) ta­ko­đe su po­la­zni­ce ško­le, a spe­ci­jal­nost im je et­no i iz­vor­no pje­va­nje. Vi­še­stru­ke su pr­va­ki­nje na fe­sti­va­li­ma svih srp­skih ze­ma­lja kao et­no-poj­ci.
Osno­ve svih pred­me­ta u ško­li pre­da­je upra­vo Vu­ko­ji­ca, a me­đu go­stu­ju­ćim pre­da­va­či­ma, po­red osta­lih, na­la­ze se i Dra­gan Ma­li­džan, Ba­jo Sta­ni­šić, Slav­ko Alek­sić, Dra­go­slav Br­no­vić, već po­me­nu­ti Bo­ži­dar Glo­go­vac... Kao asi­sten­ta me­đu po­la­zni­ci­ma ško­le Vu­ko­ji­ca iz­dva­ja 18-go­di­šnjeg Alek­su Ron­če­vi­ća, za ko­ga ka­že da je već sa­zreo kao gu­slar. Za­hva­lan je i „Kva­tro kom­pa­ni­ji“ či­ji je vla­snik Slav­ko Bo­ško­vić, te fir­mi „San­ve­ra“ Ra­to­mi­ra San­di­ća, ko­ji ta­ko­đe po­ma­žu rad nje­go­ve ško­le. Tu su, ka­že, i mno­gi dru­gi pri­ja­te­lji nje­go­ve obra­zov­ne usta­no­ve, ko­ji na­la­ze na­čin da ih po­dr­že upr­kos eko­nom­skoj kri­zi ko­ja vla­da. Ško­la gu­sa­la „San­dić“ iz­da­je i svoj ča­so­pis. Ri­ječ je tro­mje­seč­ni­ku „Glas gu­sa­la“ ko­ji je do­ži­vio ovog mje­se­ca svo­je pe­to iz­da­nje. Štam­pa se u 5.000 pri­mje­ra­ka, a i te ka­ko je po­hva­ljen od stra­ne kri­tič­ke pu­bli­ke.
San­dić se od­lu­čio da po­kre­ne „Glas gu­sa­la“ jer u Sr­bi­ji i re­gi­o­nu ni­je bi­lo kon­ti­nu­i­te­ta u iz­da­va­nju ne­čeg slič­nog. Štam­pan je ra­ni­je ča­so­pis „Gu­sle“ u iz­da­nju Gu­slar­skog sa­ve­za Sr­bi­je, ali su za 19 go­di­na po­sto­ja­nja iz­da­li sve­ga 24 bro­ja, pri če­mu su pro­mi­je­ni­li vi­še ured­ni­ka ne­go re­ci­mo dnev­ni list „Po­li­ti­ka“ ot­ka­ko je osno­va­na. Mi­slim da smo na­šim li­stom „po­go­di­li u me­tu“, i da smo oprav­da­li ulo­že­ni trud. Za „Glas gu­sa­la“ ko­ji ure­đu­jem pi­šu prof. dr Ra­di­vo­je Pa­po­vić, dr Du­ško Kor­nja­ča, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta Mi­li­vo­je Be­štić, po­zna­ti vo­di­telj i pi­sac Va­nja Bu­lić, dr Jo­vo Ra­doš, dr Mi­ro­ljub Pe­tro­vić, dr Mi­li­sav Ni­ko­lić, Dra­go­slav Br­no­vić, Slav­ko Alek­sić... – na­bra­ja San­dić. Ni­je mu, za­klju­ču­je, žao ener­gi­je i vre­me­na, „jer je ide­ja uz­vi­še­na, i to uto­li­ko vi­še što na­sto­ji­mo da osta­vi­mo ono naj­vred­ni­je na­šoj dje­ci, što su na­ma u ama­net osta­vi­li pre­ci“.MI­LEN­KO JO­VA­NO­VIĆ


Uz gu­sle od dje­tinj­stva

Vu­ko­ji­ca je još u če­tvr­tom raz­re­du osnov­ne ško­le po­čeo da iz­ra­đu­je gu­sle. Iz­u­čio je taj ni­ma­lo lak za­nat od sta­ri­jeg bra­ta Vi­to­mi­ra, ko­ji je, što je sko­ro za ne­vje­ro­va­nje, dok je bio u pr­vom raz­re­du osnov­ne ško­le na­pra­vio pr­ve gu­sle. Iz­ra­đu­je ih i da­nas, jed­na­ko kao i Vu­ko­ji­ca. Uz bla­go­slov ar­hi­man­dri­ta Ste­fa­na, igu­ma­na ma­na­sti­ra Ve­li­ka Re­me­ta kod Be­o­gra­da, ina­če po­la­zni­ka nje­go­ve ško­le gu­sa­la, Vu­ko­ji­ca San­dić iz­ra­đu­je i iko­ne u du­bo­re­zu.
– Vi­to­mir, jed­na­ko kao i osta­la bra­ća, bu­du­ći da sam naj­mla­đi, uvi­jek su mi bi­li uzo­ri ka­da go­vo­ri­mo o čoj­stvu i ple­me­ni­to­sti. Gu­sle su u na­šoj fa­mi­li­ji još od vre­me­na Ne­ma­nji­ća, ka­da su na­ši pre­ci ži­vje­li u Do­njoj Mo­ra­či. Za svog naj­ve­ćeg uči­te­lja sma­tram bra­ta Spa­so­ja, ko­ji ni­je gu­slar, ali je­ste od­li­čan kri­ti­čar – pri­ča nam Vu­ko­ji­ca, na­po­mi­nju­ći ka­ko od še­sto­ro bra­će San­di­ća u nje­go­voj fa­mi­li­ji gu­sla njih če­tvo­ro, od ko­jih je naj­bo­lji Mla­đen, iako, ka­zu­je, iz­bje­ga­va da se eks­po­ni­ra kao umjet­nik tog po­zi­va. Ka­že Vu­ko­ji­ca i da mu je naj­sta­ri­ji brat Mi­lin­ko vje­tar u le­đa u po­slu ko­me se po­sve­tio, a po­seb­no se ra­do pri­sje­ća nje­go­vog pred­vi­đa­nja da vri­je­me gu­sa­la tek do­la­zi, što je go­vo­rio u vri­je­me ka­da gu­sle ni­je­su bi­le uop­šte po­pu­lar­ne. Pri­sje­ća se ra­do naš sa­go­vor­nik i da se na ra­ti­štu u Her­ce­go­vi­ni ra­di­je odva­jao od pu­ške ne­go od gu­sa­la, o če­mu je na­pi­sao i pje­smu. Uz sve što ra­di ve­o­ma uspje­šno, Vu­ko­ji­ca pri­vo­di kra­ju i svo­ju pr­vu zbir­ku zdra­vi­ca. Pri­re­dio je i knji­gu sa rad­nim na­slo­vom „Pri­če iz na­ro­da“. Str­pljiv je. Če­ka bo­lje da­ne da to što je spre­mio i ob­ja­vi.


Sa­bor u Bo­bo­vu

Vu­ko­ji­ca će u rod­nom Bo­bo­vu kod Plje­va­lja u su­bo­tu, 15.av­gu­sta, vo­di­ti pro­gram na če­tvr­tom, već tra­di­ci­o­nal­nom „Bo­bov­skom sa­bo­ru“, gdje će na­stu­pi­ti gu­sla­ri Sa­ša La­ke­tić, Vla­sti­mir Ba­rać, Ko­sta Pla­ka­lo­vić i Slav­ko Go­ra­no­vić, ali i mno­gi dru­gi umjet­ni­ci s gu­da­lom, te pje­vač­ke gru­pe iz Ja­bu­ke, Gac­ka, Fo­če, Pi­ve... Skup po­či­nje u 10.30 ča­so­va, ka­da će pred spo­me­ni­kom Oslo­bo­di­o­ci­ma u Bo­bo­vu bi­ti slu­žen pa­ra­stos, na­kon če­ga sli­je­di sve­ča­nost po­vo­dom bra­ti­mlje­nje Bo­bo­va i Ba­bi­na.
– Pr­vo se­lo pri­pa­da zva­nič­no Cr­noj Go­ri, a dru­go Sr­bi­ji. Na­ša je na­mje­ra da ovim bra­ti­mlje­njem još jed­nom po­tvr­di­mo da ne pri­zna­je­mo vje­štač­ke gra­ni­ce po­sta­vlje­ne me­đu srp­skom bra­ćom – ka­že Vu­ko­ji­ca San­dić. Ina­če, u do­mu Tri­vu­na i Mi­le­ve San­dić u Bo­bo­vu, Vu­ko­ji­ca je ro­đen kao osmo, naj­mla­đe di­je­te 1964. go­di­ne. U Be­o­gra­du ži­vi od 1980, ka­da je ta­mo upi­sao Sred­nju ma­šin­sku ško­lu, ko­ju je i za­vr­šio. Tek u 40-oj se, ka­že, „pri­sje­tio“ da upi­še na­ci­o­nal­nu isto­ri­ju, gdje je i di­plo­mi­rao. Za­po­slen je u Grad­skom vo­do­vo­du u Be­o­gra­du, gdje ra­di kao „ma­ši­nac“. Tro­stru­ki je pr­vak u zdra­vi­če­nju na sve­srp­skim fe­sti­va­li­ma, a če­tvo­ro­stru­ki u be­sjed­ni­štvu. Uspje­šno svi­ra i dvoj­ni­ce, du­vač­ki na­rod­ni in­stru­ment.